Bivalo

Фотографија корисника Valentina NovkovićBivalo

Ne ječi udar kose
u nepregledu livadskom.
Niti izvor žedne okrepljuje.
Seosko se groblje na kolena
utužilo.
Dim vijoran krovlje ne
grli, reči sušne
ćutan samo može razumeti.
Lula prazna brke ne oprlji,
ni zvono predvečnje stado
zabludelo u red da dotera.
Vrhovlje je borova na
ruke neveste jadovne
nalik
za dragim u gori nestalim.
Ni mene više na doksatu
za ispraćanja i pokoje dušenaricanje.

Advertisements

PoGrešnost

 Фотографија корисника Valentina Novković

PoGrešnost

Na vratu ti ujedom nedostajanja
beleg nisam ostavila, ni ruke
mirisom paljevine zažutila.
Vreme je kroz zenice iscurelo
kao jutarnja izmaglica u samotnim
krajevima. Pupolj se greja sklupčao
na vlasi zorja gladan, tmine vršan.
Na odmah se ručja ćutanje nakalemilo
vešto poput oka koje rod od kržljaja
prepoznaje.
Zato se ustoličena grubost u izlozima
ogleda, na rasprodaji prvine strpljivost
ne sačekaju. Istanjena je mogućnost
predugog lanca čekanja da se ruke
u želji produže onoliko koliko se
pogled može suziti.
I prekaliti sve što se rđom umoherilo.

Konjaniku bogaza

Konjaniku bogaza

Фотографија корисника Valentina NovkovićU tom se žalopoju otkos sečivu
umilio, planina uz dolinu privila
da oči u gasnuću lepotu upiju.
Šamija niz ramena skliznula
da se poravnanju neizbežnom
raščvorenjem suprotstavi.
I borovi među se zagledali u čast ruke
zgrčenice bolom izvajane.
Tada se, ne padajući, oba
krila odrekoh i ninalice drven
sanjalice na doksatu za retke prekore
i korpe prepletom osmejane.
“Pod srcem žeško, stud-vode da mi je
sa vira orlova”
posledni su grcaj-zbori usana suvih
preko zemnog zagledanih.
I nebožar u očima mu zaplamljen.

Bojazan

Фотографија корисника Valentina Novković“Ko jesen, puna bola
bejaše zora, a vetar, pun jeze,
ko laku slamu što kiši iz kola u
begu nebom raznosio breze.” B. P.

Bojazan

Dođe s kraja osmeha
tiha, potmula bojazan
da te drugi neko miljem
naziva. I odmahem naizgled
oholo toj surovoj pomisli, i
uspravnije prehodam poslednjih
par stepenika očaja tek
da radoznalost komšijsku
prevarim.
Obično se pritaji u naušnicama
za posebne prilike koje čežnja
u detalje priredi, prahom rumenila
suzama zaprkosi, povijenu me
u naslonjač posadi.
Da će ti zaborav nad usnom zanoćiti,
doticaj kao
kišu letnju sa stopala pomesti.
Bravure bola izložbu
gotove, na njoj će se
krajičci neminovnosti u
potrebu uplesti, potrebu koja
se na korak do nas spotakla.

Nagojeni

Фотографија корисника Valentina Novković

“Ni rečju da se umirim,
Ni plačem rasteretim …” Arsenije Tarkovski

Nagojeni

Zaškripi u brižljivo
odsviranoj etidi
predjutarnja bol dušna.
Odudari dugme u
brzini zašiveno svrsi
da posluži.
Ima li nas, majko-pogurnice,
pod rukama koje samo
vodu i brašno u pamet prizivaju?
Ovako dičnih na prolaznost
prašnu.
Pred vratnicama u pelin
obraslim. sladi kapajuće
u očima dogorevaju.
Ima li nas, majko-praštalice,
u gladi jednotrpeza tvojih?
Nas, sujetom nagojenih.

Gospi od gor-jezera

Фотографија корисника Valentina NovkovićGospi od gor-jezera

Od početka znadoh:
u dan crveni pletilje
klupko ne uzimaju, ni
kosači sečiva sjajna.
Pogan se rukom sa
dovratka tera, metle
šiblju gajtan opasuju.
Reče mi jednom:
jezerski mi mulj beleg
načinio da se okom zemnim
međ’ očima ne prepozna
i tkanicu-osamicu snovljem
navršenu
u beg da se dadem kad se
nežnost u zor preobrati.

Тебекапља

“Када пожелим да ти недостајем
Одсањам песму затворим очи
И на калдрми замислим
Цвет бели.” M. A.

 

Тебекапља

Књижим те у стиду туђих очију
које ме са пожудом гледају.
Радознало и површно
попут дневне сензације.
Спуштам се у бедра орођена
да те световним у дане
светаца незнаних именујем
Разнобојну дугмад на истањено
пришивам да се срећа превари.
Неовремењена сам ти, с казаљком
под срцем једном, за потиљак ти
друга заденута.
Реку прескочену богови пресушише
да се жеђна тестије напукле занавек
присећам.
И тебекапље у њој.