Razloženost

Фотографија корисника Valentina Novković

Razdeljak imam na
strani koja pokazuje
neodlučnost i misao
razvetrenu: stegnuta šaka
ništa na sačuva.
Sa kosovima pričam
o kapima koje vetru
duguju tren neopreznosti
i klinaste bore u pećinskim
tragovima.
Kako objasniti grudvu pod
jezikom i prah među trepavicama?
Topotam u strahu da će mi izmaći
mesto za odluku, trave u znak
pozdrava nežnosti razmenjuju.
Celini me, tek, razloženost
približava.

Advertisements

Dug

 

Фотографија корисника Valentina Novković

Dug

Prečica i obilaznica do
izvora vode.
Prvom nemarje tuđe krčiš 
i rizik od ujeda
življa bezimenog.
Drugom strpljenje
u graške odenuto,
sušno i plavno pod stopama
od (m)oranja.
U oba je smera dugovanje
tvoje da se od zmijolikih
žaba pogledom odbraniš,
brvna plovilima načiniš
oštrog se ne prihvatajući.
U oba je smera postelja
tek ojačalih ptića,
sekira koja u med ne upada.
Škripavo čuđenje krovova
za ptice divljake
kojima je let narečen,
pod kapom ovom od posrt-krilataja,
od čekanja na prilike nebivale.

Dlanovima

Фотографија корисника Valentina Novković

Pisaću, možda, nekad
o sijaličnim grlima koja
se od toplote razlete i 
merdevinama čiju
slabost samo neoprezne
poznaju stope. Kad vreme
mirisima ustupi mesto,
u skute će krike vrana
strah čovečiji naneti
kao snegove
na vrhove planinske.
Čemer će izljuskani
ruke brižne zalud pod
tkanice sakrivati, grko
se po sladosti poznaje
i da se ne proba.
Svi bivalo ću preko okana
hitnuti, bez upozorenja
nepažljivim prolaznicima
da raspareno u propadanju
ne pokušavaju da upare.
Za ovo putešestvije dlanove
sam obagažila.

Preživela

Фотографија корисника Valentina Novković
 Fotografija Aram Vardazaryan

Preživela

Ponekad je smrt otisak
na vratima iza kojih
sklupčanost zrije
trudeći se da bude nevidljiva.
Ona zna da prekid disanja
može nastati i kad ti neko
razjuri leptire iz utrobe
snevanja.
U njoj umršene detinje vlasi
brojanicu prepliću, slani se
tragovi u bespuće račvaju.
Srele smo se, ona i ja,
tog jutra razularenog
kroz zumbane tragove
njegove na obrazima
zapanjenosti.
Činilo se lako krkalj smehom
nazvati, pokidane reči u
smisao nanizati da detinjem
oku svetlo ne zaklone.
Srele smo se na mestu
koje me ponovo čeka
kad neravnine života
pod konac dovedem.

Скакутава прича

Моја прича за децу “Скакутава прича” са конкурса Радио Београда. “На конкурс је стигло укупно 250 прича, различите тематике и литерарног квалитета. Међу њима се издвојила и она под називом “Скакутава прича” под шифром “сањар” чији је аутор Валентина Новковић из Београда. Ово је прича која може да буде тематски оквир за једну од емисија нашег програма.”

Скакутава прича

Лина је одувек сањала да има крила, ту жељу никоме није говорила јер се плашила подсмеха. Везана за колица, није се могла ослонити на ноге што је чинило тужном, па се није много дружила са вршњацима.
У мислима се често пела на брежуљак изнад куће замишљајући како је крила воде непрегледним пространствима и чине јој доступним не само оно што би јој у неким другачијим околностима било надохват, већ и то што је многима недостижно. Трудила се да о томе не говори мајци често премореној од посла у другом делу града. Као и увек до тада, мајка јој је и те вечери помогла да се смести на починак и започела тихим гласом причу о бубамарама близнакињама које су се посвађале око броја тачкица на својим крилцима. Недуго потом обе су заспале.
Зр, зр, кшкшкш, зр, зр кшкшкшкшшш, девојчицу је из сна пренуо необичан звук који је долазио са леве стране њеног узглавља. Прво је помислила да сања, а онда је ослушнула, необичан звук се поново зачуо. „Зр, зр, кшкшкшкш, не бој се. Ја сам скакавац Зрки, мада ме само ти можеш чути, одрасли временом изгубе слух за чаролију.“
Кад се опоравила од првобитног шока девојчица је рекла „Како си дошао чак до овде, знаш ли колико је високо?!“
„Да шам размишљао колико је високо, никад не бих ни дошпео до овде кшкшкш звр, звр“ узвратио је скакавац. Тамо, одакле ја долазим постоји једна легенда коју је мом оцу испричао његов отац а мени мој. Прича се да су облаци некада имали крила, у трену би се обрели у било ком делу света. Сви су им завидели: дрвеће, вода, ваздух, земља. Облаци су временом постали тако охоли да су се подсмевали свима чије је кретање било ограничено. Доносили би град, кишу, олују само да покажу како је њихова снага велика и неспутана. Зр, зр кшкшкш кшкшкш, то је наљутило Сунце које је одлучило да окупи звезде и посаветује се са њима како да спрече самовољу облака. Дуго су смишљали и на крају одлучили. Сунце ће сваки пут топлином спречити облаке да буду обесни, а звезде ће, кад се сунце умори, преузети контролу над облацима. Кшкшкшкш, кшкш зр тако су и учинили. У почетку су облаци били љути, на све начине су покушавали да се измигоље и надвладају Сунце или звезде. Међутим, било је узалуд. Временом су се примирли и схватили да се морају прилагодити. Од тада, на смену владају облаци, Сунце и звезде, на тај начин је постигнута хармонија на опште добро свих учесника кшкшк “ заврши своју причу скакавац. „А, сад морам да идем, ни у скакању не треба претеривати кшкшкш, до неког новог сусрета, кшкшкш зр, зр голубице мала“ поздрави се скакавац са девојчицом. Није ни осетила када јој је, пре но што је одскочио, на косу посуо мало златног праха са својих неуморних ногу.
Лина дуго није могла да заспи, негде пред зору учинило јој се да чује шапат звезда и облака пре но што им се придружило Сунце.

Zaspalom nebu

Фотографија корисника Valentina Novković

 

Данас ме не питајте:
“Како сам?”
Зидове сам сузама на 
кашаљ натерала док се
змија чуваркућа од прага
удаљавала. Име ми се
од краја изговара кроз зубе
и оштрицу непокајања
њиног.
Од данас сам најбоље
што могу на картону заспалог
неба и обеду од стврднуте
молитве воштане. Осмех нудим
чађавом олтару на који сам
ране живе приносила да
маскирне боли ветар развеје.
Довршавам рукопис избијених
зуба и нагњечених
костију патрљцима место
златних наливпера.
Њих сам са иконама и
стихословљем
запечатила на вратима иза којих
су вилењаци пев загубили пред
самртним јутром над њеним и
мојим крв – осмесима!
Slika Givara Kawmi

Trenima neizdržnim

Фотографија корисника Valentina Novković

Kako se zove odmorište od
neučinjenih prkosa njima
vazda gnevnima na slabost
tvoju sveodrživu?
I kremen davno kišama
umiven od kojeg se jedino
ti vatrom ne rastaješ?
I oko tvoje što po zgarištu
stručak nežnosti pronalazi
i bobicu bar za ugriz jedan
utoljivu?
Na kakvom se tasu režanja
pevom, a ugrizi milošću
nazivaju?
Da se tom kantaru prikloniš
zanemljenja, izgizena do
verovanja da zločas na satovima
ljudskim ne postoji.